Ленка,ни ја више нисам исти.

Једном ћу написати причу, причу којом ћу бити задовољан. Од речи који су ми остале,које до сада нисам корисио, моја прича,само моја. Од поразбијаних делова мога срца које ћу опет саставити,сам или уз нечију помоћ тек биће свеједно тада.

…душа људска јесте бесамртна,
ми смо искра у смртну прашину,
ми смо луча тамом обузета…“

Аутор Миловановић Синиша

…душа људска јесте бесамртна,
ми смо искра у смртну прашину,
ми смо луча тамом обузета…“

Једном ћу написати причу, причу којом ћу бити задовољан. Од речи који су ми остале,које до сада нисам корисио, моја прича,само моја. Од поразбијаних делова мога срца које ћу опет саставити,сам или уз нечију помоћ тек биће свеједно тада.

У октобру, испод лишћа које нежно опада и слеће по мени,смишљао сам најлепше приче. Испод тог лишћа смишљао сам најлепше приче јер Бог све човеку допушта,да снева понајвише .Но све баш не благослови. Седећи на јастуку јесењег лишћа које је полако падало најлепше приче би долетале до мене окићене лепим нијансама октобра.Нисам умео да их запишем како су то захтевале од мене.Остале су да висе по дрвећу окачене као празне винске боце звецкајући на ветру све у нади да ће их приметити барем неки други дечаци или нека девојчица са венчицем од белих рада у коси. Неке речи су покушавале у сатима ноћним и бесаним да кроз сузицу кану на бели папир испред мене и да засветле .Нисам се дао баш лако ипак сам ја од хајдучке грађе не могу надамном неке тамо емоције да преузму власт…ха !!!

Ја сам само постао вешт у уклањању трагова свога постојања,свих својих трагова мога проласка кроз овај свет. А о световима са друге стране причати нећу,јер ко би веровао. Некада давно не бих веровао ни ја себи.Више је онога што ћу понети са собом и што никоме нећу рећи,него нечега што ћу оставити другима.

Све своје терете однесем у једну малу реку на ушћу у Мораву. Река – ко река -ћути ништа не преоговара. Ретко прозбори по некада .Мирна је не слутећи ништа. Можда је срећна што њој остављам све,а не другима. Река ми је пружила руку,давала савете,плакала са мном,смејала се…када нико то други хтео није. Када си решила да ми тражиш мане…е ту си се прешла.Нашла си их на милион сигурно. А могла си другачије. Више би те радовала верујем та једна врлиница да си је пронашла. Мала,сасвим мала врлиница,једна једина – од свих мана мојих безброј. Но опет грешим сигурно.Та,знаш ти шта те радује боље од мене.

Песницу су пре свих дотакли истину,знам да знаш,писала си… но мене једном песмом не можеш купити. Не зато што та песма лепа није.већ зато што те речи нису за мене у твојој песми. За некога другог су,кога још ниси срела,кога ћеш тек срести. Зар мислиш да ме можеш спаковати у пар стихова,ма као они лепи били . Не лутко не можеш. Јер сам онда гори од најгорих ако ти судим због тога. А не судим ти веруј ми.

Има једна кућа,са дрвеним тарабицама. Поред стазе се шепуре руже. Испред куће са једне стране расцветала се трешња а са друге кајсија. Старим циглама је поплочана стаза до те куће,сетићеш се. Тамо више нема никога. Тамо ћу се у старом орману са књигама сакрити док све прође. Можда ће неко као некада отворити стари прозор који ће зашкрипати. Једном си слушала како жубори речица поред куће,сећаш ли се. Сетићеш се и трага везене румене руже на твој образу,а ја ћу се сећати расплетене косе. У својој самоћи чекам некога у тој собици,само у самоћи се чује глас Божији. Нико никада неће седети покрај маслачка чекајући да сведочи том призору. Многи ће га непажљиво прегазити замишљени бригујући бриге своје. И онда ће рећи,нисам га видео,а зашто је баш по сред стазе изникао…тражиће му безброј мана. Само ретке ће бити жао цвета. Тако је некако и са људима. Нико нема стрпљења да сачека да се неко расцвета. Али има времена за све друго. Као да свако носи кантар у рукама па мери,упоређује,вреднује. А нико то нема право. Ни ја.

Носила си тугу у очима лепше лепше него што су неке друге,оне друге, носиле бисере око врата. Ја сам то успео да приметим крајичком ока,можда прекасно ,но видео сам.Све чешће ватре у мени уступају место неком другим моћима,и не жалим. Пропуштао сам прилике које нико други не би ни у сну,јер ја имам своје потребе,и мој живот је само мој . Исто као и други,само део ми је потребан од онога што узимате за себе. Знам да ми га нећете вратит,и ако вам не треба,и ако не знаше шта би са њим.

Оно највише не дајем више за најниже,оно најбоље у себи чувам. За нека друга времена. Није то пуно,то је само способност да видим чудо у свету маслачка. Није то ништа посебно. То је најбоље у мени,признајем.

Херувим са ватреним мачем чекаће ме пред вратима,и неће ме пустити да уђем,знам то…јер никоме нисам представљао дар са неба.

Опрости што те нисам одмах препознао.Уморан од посла ноћас вратих се,но није то оправдање знам. За неке друге би било одлично оправдање,али не пред тобом. Приметила си како је нежно кишица синоћ падала. Увек широм отворим стари дрвени прозор. Цветиће оне чудне у саксији си приметила птицо малена. Бели са крајева,па жут,наранџаст. У средини црвен наравно,све боје које си волела. Та саксија која заузима цео прозор је твоја,ти си бирала цветиће,ти си засадила. Опрости и што говорим да си волела. Као да те више нема,а има те. Топла шољица кафе је пријала у рукама,али ни то није оправдање да не приметим ту малену птицу која ме је посматрала ћутке сакривена иза саксије. Ретко пуштам музику у овим данима. Сећам се неких умилнијих звукова из ове собе. Ћутим. Па ћутећи тонем полако ,колико дубоко – свестан нисам. Неке даљине мере се сновима скривеним у оку, а ако се мере другачије онда више нема путоказа за срце . Та моја незаинтересованост,за коју мисле да се лепо види на мом лицу,превари и завара сваког. Постајем најосамљенија особа и уживам у томе. Тек када сам постао свестан шта ће се догодити ,помирио сам се са својом тишином ,постао сам миран. Савршено миран. Није лако седети крај мене,нити наслонити главу на моје груди. То важи за неке просечне,које нису биле свесне своје посебности. О њима и не пишем. Ја сам само кукавица када слутим да ћу добити ишта од других. Ту се препаднем. Имао сам један срећан тренутак,посматрао сао те у Лешју. Умотана у мараму лагано си пролазила кроз храм. У тренутку када си застала иза тебе је било светло које је улазило кроз прозорчић и падало по твом лицу. Од свих дарова које сам добио тај је био једини вредан. Од свега једино тај.

„ У сам освит стварања,Створитељ позва своје дванаесторо деце,како би у њих посадио семе људског живота; једно по једно,ступише пред Њега да приме себи намењене дарове. – Рибама дајем најтежи задатак од свих. Тражим од тебе да сакупиш све људске патње и вратиш ми их. Твоје сузе требају коначно бити Моје Сузе.Патње које ћеш упијати су ефекат човековог неразумевања Моје идеје,али ти си ту да му пружиш саосећајност како би могао покушати поново.За најтежи од свих задатака дајем ти највећи од свих дарова.Једино ти од моје дванаесторо деце бићеш у стању да ме разумеш. Али тај дар је само за тебе,јер када покушаш да га проследиш људима неће те слушати. И деца одоше,свако одлучно да најбоље испуни свој задатак. Али,нико у потпуности не схвати свој задатак,нити свој дар.И када се збуњени вратише, Створитељ рече : -Свако од вас верује да су други дарови бољи.Зато ћу вам допустити да се замените. И за тренутак свако дете беше усхићено разматрајући могућности своје нове мисије. Али Створитељ се смејаше и рече : _Много пута ћете се враћати тражећи да будете ослобођени своје мисије.И сваки пут услишићу вам молбу.Пролезећи кроз многобројне инкарнације,пре него што завршите оригиналну мисију коју сам вам наменио. Даћу вам неограничено време за то,али једино када буде учињено можете бити уз Мене“ Марина Таловић
Марина Таловић
астролог

Ја сам биће од снова направљен,мене нешто вуче да се осамин далеко од свих,ту чекам некога.Не тугујем и не плачем утим дубинама ја чекам само. Можда мир само,можда глас нечији,али ја не слушам разумом више….само сам малкице тишине молио од тебе,и када не добих,када ми ниси пружила музику твоје душе,ето мене изгубљеног у твоме свету.

Знаш,некима нама је потребно поверење ма мако мала та мрвица била. Само ме пусти да у том неком трену када ми дође радим оно што пожелим,јер ја без тога не умем. Ја сам знао да поред себе имам некога посебног и нисам желео да променим у теби ништа јер би ти то као и мени само патњу донеле. А твоја туга је и моја. Моја није била твоја наравно. Мој свет је од снова,но до тих дубина никада ниси кренула. Јер мени је тај свет стваран. Ја умем да од снова направим све осим материјалног. Можда су сањари зато и доведини у овај свет. Могла си,знам да си могла…да ме пустиш да маштам,јер ниси примећивала та мала чуда око тебе,која су била ту само због нас. Јер све што бих од снова створио није било за мене. Него за тебе. Мени је само требало мало поверења да ти снови сазру као трешња ђурђевка пре свих… ниси могла да сачекаш. Тај мој корак је био малкице дужи и бржи од других .Ниси морала да ме везујеш да би ме успорила. Јер тада .. знаћеш већ на шта мислим.

Тражио сам неке другове гласове,оне који се разликују од жучне расправе,а ти си ме само критиковала. Опет кажем мени треба само музика нечије душе. Ја од материје не умем ништа да створим. Од снова направим све што ти пожелиш, и нерадо материјализоваћу било шта – због тебе. Сновима се људи могу спасити веруј ми. Моје молитве,моје тихе речи су нечујне за вас,за тебе…ниси морала томе да се смејеш,јер смејеш се нечему што у дубини срца боље од мене знаш да је вредност највећа. Ти си већ то знала, ја сам учио тек.

Говорила си да сам порочан,грешан,да ми сваки дан прође у бешчашћу а ниси примећивала да си се мењала поред мене таквог. Спашавала си себе,не мене .И ако си. Сва ругања твоје околине,одбаченост мени је значило. Ти си била некада као и ја. Твоју веру,твоју љубав твоје жртвовање за друге исто су други нападали,можда и горе немилосрдније него што то данас радиш и ти са другима, Успели су да претворе у нешто материјално,њима битно и вредно. Као малецка си трчала по дворишту са меленим белим анђеоским крилција,дозволила си да ти их посеку. Ја нећу… и нећу се љутити јер себе бирам да кажњавам,а не вас друге. Био сам тужан,молио сам свокога дана,волео сам свакога дана све више све дубље…тужан више нисам. Не очекујем,знам да се неће десити да ми пружиш руку. А од тебе сам чуо да нечија захвалност за пружену руку или последњи новчић из џепа је уствари благослов што од зла нас чува.

Постоје људи који друге спашавају од беде,или тек досаде али далек је пут предамном да то научим.

О како је тешко пружити осмех другоме,ако у томе не препознамо неки добитак или награду,неку амбицију којом задовољни постајемо.

Пази ово,када молим не молим због себе,него због тебе…јер препознам твоју мисао пре него је изговориш. Молим те зато што ће теби бити тешко после изреченог,не мени. Теби је досадно о томе чак и да разговараш. Не молим ја да прихватиш неки други свет због себе,него због тебе веруј ми. Опет ћеш рећи да не знам шта причам. Не да прихватиш мој свет,него свет који је некада у теби живео,на који си заборавила. Сањара се људи сете тек на крају када тешком муком препливају своје мутне реке,или се спусте до најдубљих дубина својих мракова.

Ако сте ви чисти онда се не обазирите на мене.

Све што је тајно,све што је сакривено од других је само једна стаза,којом се може а не мора кажеш. Мора се,чак и када искористиш своје последње кораке на овоме свету. Ја сам само,или овакви као ја,подсећао да постоји тај други пут Не треба чак ни мојих очију да се сећаш.

Ти си се појавила да ме подсетиш,да ме приближиш,на свој начин Творцу,и хвала ти због тога. И јесу били неки тешки ноћни сати када ме је твој осмех огрејао,али помогла си ми критиковањем,нападањем…на том мом дну,када сам престао да га тражим засветлео је смисао,мој смисао.Који није и твој. Нити чији други,само мој смисао. И баш ако,баш ти хвала што си ме тамо доле гурала. Опрости што сам то тада разумо као казну,одбацивање. Сам – како је то дивно. Сам на месту које је само моје.

Вера…да увек имамо излаз …када сами трагамо…да се сви једном вратимо одакле смо кренули у свој Дом. Али где би ви без мене и ја без вас.

Сачекаћу неки сунчан дан да објавим овај текст,дан који мирише. Није исто читати под сјајем Сунца или под светлости звезда. Нисам ти рекао –

Јеси ли знала да маслачак свакога јутра у седам сати отвара свој цвет,а у седамнасет затвара,да наравно тек сада ти кажем ти ме више не чујеш,одлазе речи. Тако и ја. Као да ме нема,као ни тебе…


2 Comments

Vivien Lee · 2. May 2019. at 08:29

Jesen je moje najdraže godišnje doba..

    Milovanović Siniša · 2. May 2019. at 08:48

    И моје…посебно уживам у бојама јесенји. Поздрав.

Leave a Reply

www.000webhost.com